Како смо убили Арчибалда Рајса (наставак "Како смо појели сами себе"-2)

КАКО СМО ПОЈЕЛИ САМИ СЕБЕ-случај други

   Родолф Арчибалд Рајс-странац који нас је волео више него ми сами себе

                                             Арчибалд Рајс  (Rudolph Archibald Reiss)

       Огледало ћути, не коментарише, и ако се понекад у неком историјском делићу времена погледамо у њега и згрожени  стресемо.

Те давне 1875. године Арчибалд Рајс  (Rudolph Archibald Reiss) рођен у јужнонемачкој покрајни Баден, као осмо од десеторо деце породице Рајс (Фердинанда и Паулине Рајс) , није ни сањао да ће његов животни пут бити везан за једну малу земљу, којој ће дати све што има, па и буквално своје срце.

Доктор хемије у 22. години живота, доцент одсека за фотографију, и редовни професор криминалистике Универзитета у Лозани на позив српске Владе долази 1914.године да документује, посведочи, и забележи аустоугарске, бугарске и немачке злочине у ратом разореној Србији над становништвом. Убрзо он бива много више, сведок једног народа коме се диви, обожава српског сељака кога уздиже на ниво спартанског мученика и ратника, прати га и подржава, и као нико без фразологије и непотребног кићења  српског војника-сељака поставља на пијадестал  храбрости, морала, и жртве у Првом светском рату.

Међутим у послератним годинама Рајс упознаје и ону „другу Србију“, са неверицом гледа свог спартанца српског сељака како проси на улици у Београду и продаје своје ордење да би се прехранио, богаћење првих српских привредника „сада би рекли тајкуна“  њихову обест и разврат, омладину која се одаје пороцима, и корупцији на сваком месту.

Карикатура из 1927. године на којој Победника за руку ка Горњем граду води ондашњи градоначелник Београда г. Коста Кумануди.

 Он записује следеће: „Вративши се у отаџбину после победе, у којој нису учествовали, ваши интелектуалци су тежили да управљају свим пословима. Сељаци њима нису ништа значили иако су чинили огромну већину у Србији, а војници, творци победе, за њих су били “простаци”, добри да млате непријатеља и гину, и ни за шта друго… Уместо да делује позитивно ваша интелигенција је деловала негативно. Уместо да гради, она је разграђивала. Она је жариште трулежи и искварености, од чега толико трпите. Ако јој допустите да настави, земља вам је изгубљена“ –“Чујте Срби, чувајте се себе”.

Желео је да оде из Србије  како сам наводи за лист  „Политику“: „Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан“. Рајс даље објашњава како је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта: „Међутим, господин др. Маринковић, не обавештавајући о томе одбор, негирао је цео тај посао. Одређен је један нови одбор који ће да припреми прославу. А прослава је заказана за осми октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа ?“.

Био је топао августовски дан 1929.године, Рајс се ипак повлачи у свој кућерак на Топчидеру „Добро поље“, уморан, разочаран али и даље са вером у људску доброту. Поред куће пролази земљани путељак, тог дана диже се велика прашина јер комшија упорно пролази колима и ако га је Рајс замолио да то не чини јер сва прашина улази код њега у двориште. На поновну уљудну молбу комшији  Рајса његов комшија Милан Капетановић (који је иначе рат  провео у иностранству, а као награду добио је место министра грађевине. Исти тај  биће и шеф сервиса за репарације у Берлину и Висбадену)  „слатко“ опсова. Од стреса изазваног некултурним понашањем Рајс добија мождани удар и убрзо умире.

Рајс одлази у легенду, постаје небески анђео чувар вољеног српског сељака ратника, његово срце однесено је у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта (бива уништено од стране бугара у Другом светском рату), а он бива сахрањен на топчидерском гробљу са  почастима и мноштвом народа.

„Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана

Златно срце спава,

            Пријатељ Срба из најтежих дана,

            Јунак Правде, Истине и Права,

            Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“

                И ако је његова кућа проглашена за споменик културе, није испоштована његова последња жеља да иста буде дом ратним војним ивалидима, већ у њему живи нека породица, а кућа је урушена и јавности непозната.