ЧОВЕК МИСТЕРИЈЕ, ЕНИГМЕ, ТАЈНЕ...-3 ДЕО
БОЖИН СИМИЋ -човек који је кројио историју 3 део
Од пуковника краљеве војске, војног шпијуна и диверзанта, препадника "Црне руке", завереника који је учествовао у убиству Обреновића и умешаног у сарајевски атентат, хероја првог светског рата, руског официра, могућег совјетског шпијуна, посланика српске владе у Лондону, до партизана и амбасадора ФНРЈ.. и још ко зна чега...
Божин Симић
Прича о човеку који је био са историјом на "ти", не сведок већ учесник и стваралац најбитнијих догађаја Србије у 20 веку, човек о коме се тако мало зна, а који је знао толико тога..можда и превише за званичне уџбенике историје...
преносимо трећи део приче....
Активност између два рата
Након рата, у једном периоду, вероватно се и тада бавио обавештајним
радом за СССР, Симић одлази у Француску, где се обогатио и оженио у Ници са Францускињом.
Тих двадесетих година, новчано је помагао Мустафу Голубића, који је у Бечу такође
наставио обавештајни рад.Међутим, ни једном од њих двојице, Србија није изашла из
срца. Иако се Голубић прерушен враћао у Србију, Божин Симић је желео да то уради
у великом стилу. Захваљујући угледу који је створен у Црвеној армији, потом масонској
ложи, затим у Француској, Симић преговара о повратку у родну земљу. Вратио се
1936. године. Одмах је ухапшен и послат у Пожаревац на одслужење казне од 18. година
затвора, али је већ сутрадан пуштен.
Занимљиво да су му, одмах након пуштања, вратили чин пуковника
Српске војске, уз напомену да није осуђен 1917. године, него пензионисан, па су
му исплатили и све заостале пензије, тако да је, у једном дану, овај обавештајац
и војник, зарадио право богатство. Ова чињеница можда и најбоље говори о моћи овог
необичног човека.
Тек онда почиње с правом политичком борбом. Присно сарађује са Слободаном Јовановићем и осталима из „Српског културног клуба”, држи предавања, ровари против Немаца, држи страну Британцима и Французима. Позната је и његова наклоност према Совјетима. Због добрих обавештајних и других веза, кнез Павле шаље га као свог изасланика, „совјетског специјалисту”, у Москву, приликом успостављања дипломатских односа у лето 1940. године. На служби је у Посланству у Москви. А почетком 1941. године, из Москве по задатку путује у Париз. Тамо се упознаје с извесним политичким емигрантом и револуционаром. Јосипом Брозом Титом. Никад није објашњено ко га је послао на тај задатак, тек, југословенски посланик у Москви није. Дошло је до неколико састанака. А бура се приближавала.
Некако баш 26. марта 1941. године Божин се опет обрео у Београду. Виђа се са својим друговима официрима, јемчи им да их СССР неће оставити на цедилу, а већ следећег дана избија пуч. Југославија је одбацила Тројни пакт. Ђенерал Душан Симовић је председник владе, народ на улицама, а Хитлер бесни. Симовић покушава по сваку цену да склопи пакт са СССР. Коначно, то му успева. Совјети траже да се пошаље делегација, али да у њој обавезно буде и бивши пуковник Симић. Трећег априла стижу у Москву. Преговори су трајали два дана. Затезало се око најмањих ситница, понекад око једне једине речи. Петог априла, у току ноћи, Југословени су обавештени да се споразум потписује одмах. У Кремљу, дежурни официр спроводи делегацију у једну просторију. Отворила су се врата и ушао је Стаљин. Приликом представљања чланова делегације, када је дошао до Симића, Стаљин је прозборио:
– Да, „Црна рука”, знам!
Божин је касније сведочио да га је зној облио на те речи. Уговор о пријатељству и ненападању потписали су министар иностраних послова СССР Вјечеслав Молотов и посланик у Москви Милан Гавриловић, Божин Симић и пуковник Драгутин Савић. Уследила је здравица, а потписници су седели до веселих седам сати ујутру. Повремено би Симић и Стаљин понешто причали, издвојени. Сат времена пошто су изашли из Кремља, Београд је горео. Већ је био 6. април.
По капитулацији Југославије, обрео се у Анкари. Тамо га је срео чувени четнички војвода Василије Трбић, тада народни посланик у изгнанству. Познавали су се још из четничке акције у Македонији, а Трбић је током Божинове емиграције агитовао да му се дозволи повратак у земљу. О сусрету је оставио запис у својим мемоарима. Није се превише обрадовао, а било му је крајње сумњиво како Божин Симић са осмехом говори старом војводи да се пази да га Совјети не намаме у мрежу. Опасни су то шпијуни. Па умре од смеха. Онда се некуд изгубио. Трбић је после чуо да је Симић баш тај совјетски шпијун.
А Божин је за то време молио свог школског друга Душана Симовића да му дозволи да дође у Лондон. Дозвола председника владе је стигла, са дипломатским пасошем и курирским писмом, па је Симић освануо у Лондону, преко Каира. Додуше, тамо није био баш пријатељски дочекан. Енглески контраобавештајци претресли су га до голе коже и ставили под надзор. Није губио време, па је почео да моли Симовића да издејствује од Енглеза да саобразе своје деловање на Балкану совјетском. Односно, да се два покрета отпора усагласе у један. Ако је могуће, под вођством Тита.
Ипак, ни Дража Михаиловић није му био мрзак. Напротив. Нудио се да пође у земљу, као у оном првом рату, да припомогне, али је опет одбијен. Како би га мало примирио, Симовић му је дао место представника код генерала Де Гола. Покушава да учврсти везе Француза и СССР. Не заборавља ни оне у земљи. Некако је успео да издејствује да Де Гол одликује Дражу Михаиловића орденом Легије части. Покушавао је да убеди Савезнике да се отвори други фронт, писао силне планове, а у једном тренутку чак одржао говор у парламенту, у коме је осудио савезничко бомбардовање Београда. Србију, која има јак покрет отпора, бомбардују, док се Бугарска, која је немачки савезник, не дира. И онда енглески бомбардери за неколико дана нападну Софију.
Некако баш 26. марта 1941. године Божин се опет обрео у Београду. Виђа се са својим друговима официрима, јемчи им да их СССР неће оставити на цедилу, а већ следећег дана избија пуч. Југославија је одбацила Тројни пакт. Ђенерал Душан Симовић је председник владе, народ на улицама, а Хитлер бесни. Симовић покушава по сваку цену да склопи пакт са СССР. Коначно, то му успева. Совјети траже да се пошаље делегација, али да у њој обавезно буде и бивши пуковник Симић. Трећег априла стижу у Москву. Преговори су трајали два дана. Затезало се око најмањих ситница, понекад око једне једине речи. Петог априла, у току ноћи, Југословени су обавештени да се споразум потписује одмах. У Кремљу, дежурни официр спроводи делегацију у једну просторију. Отворила су се врата и ушао је Стаљин. Приликом представљања чланова делегације, када је дошао до Симића, Стаљин је прозборио:
– Да, „Црна рука”, знам!
Божин је касније сведочио да га је зној облио на те речи. Уговор о пријатељству и ненападању потписали су министар иностраних послова СССР Вјечеслав Молотов и посланик у Москви Милан Гавриловић, Божин Симић и пуковник Драгутин Савић. Уследила је здравица, а потписници су седели до веселих седам сати ујутру. Повремено би Симић и Стаљин понешто причали, издвојени. Сат времена пошто су изашли из Кремља, Београд је горео. Већ је био 6. април.
По капитулацији Југославије, обрео се у Анкари. Тамо га је срео чувени четнички војвода Василије Трбић, тада народни посланик у изгнанству. Познавали су се још из четничке акције у Македонији, а Трбић је током Божинове емиграције агитовао да му се дозволи повратак у земљу. О сусрету је оставио запис у својим мемоарима. Није се превише обрадовао, а било му је крајње сумњиво како Божин Симић са осмехом говори старом војводи да се пази да га Совјети не намаме у мрежу. Опасни су то шпијуни. Па умре од смеха. Онда се некуд изгубио. Трбић је после чуо да је Симић баш тај совјетски шпијун.
А Божин је за то време молио свог школског друга Душана Симовића да му дозволи да дође у Лондон. Дозвола председника владе је стигла, са дипломатским пасошем и курирским писмом, па је Симић освануо у Лондону, преко Каира. Додуше, тамо није био баш пријатељски дочекан. Енглески контраобавештајци претресли су га до голе коже и ставили под надзор. Није губио време, па је почео да моли Симовића да издејствује од Енглеза да саобразе своје деловање на Балкану совјетском. Односно, да се два покрета отпора усагласе у један. Ако је могуће, под вођством Тита.
Ипак, ни Дража Михаиловић није му био мрзак. Напротив. Нудио се да пође у земљу, као у оном првом рату, да припомогне, али је опет одбијен. Како би га мало примирио, Симовић му је дао место представника код генерала Де Гола. Покушава да учврсти везе Француза и СССР. Не заборавља ни оне у земљи. Некако је успео да издејствује да Де Гол одликује Дражу Михаиловића орденом Легије части. Покушавао је да убеди Савезнике да се отвори други фронт, писао силне планове, а у једном тренутку чак одржао говор у парламенту, у коме је осудио савезничко бомбардовање Београда. Србију, која има јак покрет отпора, бомбардују, док се Бугарска, која је немачки савезник, не дира. И онда енглески бомбардери за неколико дана нападну Софију.
Због неугодности које је Божин Симић доживео по доласку из Анкаре у Енглеску 1941. године, Идн је генералу Душану Симовићу, председнику избегличке владе у Лондону, упутио писмо са извињењем јер против њега ништа нису пронашли. Према енглеским и француским обавештајним изворима, генерал Душан Симовић и пуковник Божин Симић били су, уз генерала Боривоја Мирковића, главни заговорници пуча тог 27. марта 1941.
Генерал Симовић и пуковник Симић били су школски другови. Симић је обавестио председника владе о свом виђењу ситуације и затражио дозволу да оде у земљу, али је опет наишао на препреку: „Симовићу сам изложио опасност да ће се у земљи створити два табора борбе благодарећи Енглеској и Америци. Молио сам га да подејствује код Енглеза да саобразе своју акцију на Балкану руској акцији. У ту сврху предложио сам му да ја пођем у земљу, јер сам у том циљу и дошао био у Лондон. Симовић је прихватио моју понуду, али Енглези су одсудно били противни мом одласку у земљу. Исто као у Првом светском рату, и у овом ми нису дозволили да одем у земљу."
Симић у овом исказу говори о поделама у односу на покрет отпора против нацистичке окупације, поделама које до сада нису познате широј јавности. Чини се да ни историчари нису сматрали битним разлике између америчких, британских и совјетских акција.
Божин је хтео да уједини све устанике
У аутобиографској белешци, коју је написао за нове власти после Другог светог рата, Божин Симић је забележио да је његова намера 1941. г. била да уједини „војску у отаџбини" и „партизанске" јединице. То му није дозвољено, као што ни у Првом светком рату није успео да постане вођа устанка у Србији због Солунског процеса. У белешци је написао да је пре Другог светског рата у Паризу упознао Тита:
„Да сам могао предвидети да ћу у Лондону постати заточеником, ја не бих ни ишао у Енглеску, већ бих из Турске отишао право у Југославију. Верујем, да бих Србијанце потпуно истргао из руку Драже Михајловића и привео бих партизанима на заједничку борбу. Утолико пре, што сам пред сам рат имао два састанка у Паризу са емигрантом и револуционаром Јосипом Брозом Титом. Кад сам по ослобођењу дошао у Југославију, многи Србијанци из свих крајева Србије рекли су ми да су тврдо веровали да ћу доћи у земљу, ако већ нисам ту."
Можда је ово Симић написао да би одобровољио нове власти. Међутим, о Титовим боравцима у Паризу и Шпанији постојала је завера ћутања. Живих сведока више нема.
„Амбасадор" код Де Гола
Као „утешну" награду Божин Симић је добио место представника Краљевске владе у француском Покрету отпора генерала Шарла Де Гола. Многи би, с пуним правом, били поносни на то. Тај указ потписао је југословенски краљ Петар II. Све док је Симовић био председник избегличке владе у Лондону, Симић је имао одређени „дипломатски утицајˮ:
„Пошто моја комбинација није успела да одем из Лондона у земљу, Симовић ми је предложио место нашег представника код Де Гола. Пристао сам, али пре тога сам успео да уговорим Симовића да опозове Гавриловића из Москве, а да на његово место пошаље Станоја Симића. У Лондону сам развио био велику акцију да се што пре отвори други фронт. По жељи Крипса, написао сам један подсетник за Други фронт који сам предао Крипсу и посредним путем послао у Вашингтон Рузвелту."
„Критичка запажања" о отварању другог савезничког фронта и могућој сарадњи „Англо-Американаца" са „квислинзима" слао је, како је он записао, преко „американског амбасадора Бидла у Вашингтон Рузвелтуˮ.
Црна и Бела рука ‒ сукоб без престанка
Према сачуваним документима у „дипломатском" досијеу, Божин Симић је на предлог председника Министарскога савета и министра иностраних послова Божидара Пурића пензионисан 31. децембра 1943.
Симић је био „црнорукац" и одлучио је да се повуче када је за министра војног у избегличкој влади постављен „белорукац" Петар Живковић:
„Чим је образована влада Мише Трифуновића са генералом Живковићем као министром војним, поднео сам демонстративно оставку у којој сам врло оштро напао Мишу Трифуновића и Милана Грола. Све ове три писмене преставке: ʼДруги фронтʼ, ʼИскрцавање у Северној Африциʼ и ʼМоја оставкаʼ предао сам Заки Поповићу за Архиву Министарства иностраних послова. Уверен сам да је Зака Поповић учинио своје дужности и да поменуте ствари налазе у Архиви Министарства."
О детаљима о којима је писао Симић постоји и белешка са карактеристиком коју је написао анонимни аутор, али о њој ће бити више речи у наредном наставку. О „досијеу" Божина Симића опширније можете прочитати у књизи „Масони и Сарајевски атентат".
Наравно, поред онога што је прећутао, занимљиво је виђење „другим очимаˮ, како су друге личности виделе догађаје и ситуације о којима је Симић оставио писани траг.
Ипак, ни Дража Михаиловић није му био мрзак. Напротив. Нудио се да пође у земљу, као у оном првом рату, да припомогне, али је опет одбијен. Како би га мало примирио, Симовић му је дао место представника код генерала Де Гола. Покушава да учврсти везе Француза и СССР. Не заборавља ни оне у земљи. Некако је успео да издејствује да Де Гол одликује Дражу Михаиловића орденом Легије части. Покушавао је да убеди Савезнике да се отвори други фронт, писао силне планове, а у једном тренутку чак одржао говор у парламенту, у коме је осудио савезничко бомбардовање Београда. Србију, која има јак покрет отпора, бомбардују, док се Бугарска, која је немачки савезник, не дира. И онда енглески бомбардери за неколико дана нападну Софију.
Оставку на место посланика дао је чим је направљена влада Мише Трифуновића, с генералом Петром Живковићем као министром војним. Није желео да има икаква посла са човеком који је издао Аписа.
Оставку на место посланика дао је чим је направљена влада Мише Трифуновића, с генералом Петром Живковићем као министром војним. Није желео да има икаква посла са човеком који је издао Аписа.
И НА КРАЈУ.....није било краја...
Пред сам крај рата отворено ступа на страну партизанског покрета. Био је члан проширеног сазива Авноја и посланик. Већ од 1945. године власт се сећа његових заслуга, па постаје амбасадор ФНРЈ у Анкари. Међутим, приликом проласка кроз Софију на путу за Турску, на њега је покушан атентат. Иако околности никад нису разјашњене, причало се да је то освета за оно бомбардовање Софије. Коначно, 1948. године, дочекује пензију. И у њој је уживао готово две деценије. Божин Симић, човек чији је живот наликовао најневероватнијем шпијунском филму, мирно је умро у Београду, 1966. године.
Извори:
http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/2520/nauka/2709353/bozin-simic-i-draza-mihailovic.html
https://www.erepublik.com/en/article/2639051
http://politikin-zabavnik.rs/clanci/titov-crnorukac
Коментари
Постави коментар