Dragi Ago, ne tuguj za mnom....

Kako je stradala srpska mladost u Velikom ratu...

Spomenik 1300 kaplara-Rajac

       U danima proslave Prvog svetskog rata želimo da dodamo koji detalj, često se govori o nepotizmu, korupciji na ovim prostorima, koji vladaju valjda odvajkada, a nešto smo o tome i pisali o korupciji između dva rata, ali ovde želimo da podsetimo da je Srbija  imala i nesebične ljude, koji su položili živote za svoju otadžbinu.

  Priča o mladosti, cvetu i budućnosti jedne zemlje koja je žrtvovana, imali šta svetlije i svetije?...

        U tom ratu stradali su i oni koji su mogli da izbegnu ratnu obavezu, iz sadašnjeg ugla gotovo je neverovatno da su žrtvu dali svi, seljaci, radnici ali podvlačimo i intelektualna i politička elita tadašnje Srbije.

  Posle pobede na Ceru 1914.g iscrpljena i destkovana Srbija poziva i mobiliše poslednje i najvrednije koje čuva svaka država-svoju mladost, đake i studente, i formira Skopski đački bataljon, čuveni i sveti 1300 kaplara. Mladi intelektualci sa univerziteta u Beogradu, i drugih mesta, tek svršeni maturanti, studenti koji su studirali u inostranstvu i drugi mobilišu se u taj bataljon pod komandom potpukovnika Dušana Glišića, prosek godina starosti 20-24.Obuka je u Skoplju trajala dva meseca a onda su iz Skoplja kao apostoli jednog vremena ispraćeni preko Dušanovog mosta uz cveće i suze građana, koji su posmatrali jednu mladost koja odlazi u smrt.

Pre bitke su unapređeni u kaplare a nešto kasnije u činove podnarednika, stupaju u borbu na Kolubari i Suvoboru, i odlaze u legendu...

Samo u Kolubarskoj bitci izginulo je njih 400, a do kraja rata izgubilo je dve trećine živote...

     Među tim mladim junacima bio je i sin Branislava Nušića, Strahinja Ban Nušić koji nekoliko dana pre svoje pogibije piše ocu : “Драги Аго, не тугуј за мном… Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала, које смо тако сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам да бих могао будућој Србији корисно послужити, али… таква је судбина”, биле су последње речи Бана упућене оцу Браниславу Нушићу. На полеђини коверта оцу, Бан је забележио: “Молим онога који ме нађе мртвог да ово писмо обавезно преда адресанту.”, Dodaje i ovo u pismu svojoj verenici: „Ако буде било суђено да ја паднем у тој прореченој бици, нека ти не буде жао. Пао сам за оно што сам волео, за Отаџбину, мислећи на оно што сам волео, на тебе."

Strahinja Ban Nušić tek svršeni maturant prvo biva teško ranjen, nakon oporavka ponovo se vraća na front i gine, Branislav Nušić kažu da se nikada nije oporavio od te porodične tragedije.

     U đačkom bataljonu su deca imućnih i moćnih ljudi  ministara, bankara, trgovaca, oficira, lekara, svi ovi mladi ljudi koji su započeli svoje živote studirajući u zemlji i inostranstvu, buduća elita..koja je žrtvovala svu udobnost, i nije izbegla ( a većina je i mogla ) svoju vojnu obavezu... da li bi tako bilo i danas ?

     Ginu oba sina predsednika Narodne skupštine Kraljevine Srbije Andre Nikolića, Dušan i Radivoje studenti prava, gine sin jedinac predsednika vlade Ljube Davidović, Miodrag Davidović minhenski student, daje život i kaplar Đorđe Popović sin direktora Narodne banke. Braća Nikolić iz Homolja Božidar i Svetolik student filozofije i student poljoprivredne škole poginuli 1915.g, Aleksandar Lazarević akademski slikar gine u Kolubarskoj bitci, među kaplarima su i sin uglednog političara i književnog kritičara Jaše Prodanovića i mnogi drugi...

Strašni primer stradanja: -"OBAVEŠTAVAM celokupnu srpsku javnost da mi se kuća ugasila. Pre dva dana poginuo mi je i poslednji, četvrti sin. Student prava."Oglas iz „Srpskih novina“, izdanje iz 1918  potpisao je Nikola Urkić, golubački učitelj. Otac.

Prvo osvećenje Zejtinlika. Sećanje... Živana Urkić iz okoline Golupca, sva u crnini. Traži sinove. Blizance Stojana i Jovana, Miloša i Ljubana. Sva četvorica mobilisana u skopski đački bataljon, 1914. Najstariji Ljuban bio je student prava. Trojica mlađih - đaci zanatske i učiteljske škole. Jedan - maturant. Dvojica - treći razred. Posle sloma Srbije krenuli su sa ocem Nikolom preko Albanije. Do Krfa i Soluna, kako je govorila majka Živana, stigli su otac i najstariji Ljuban. Ljuban je stradao na Kajmakčalanu. Nikola umro od nesreće. Živana je, priča starina Đorđe Mihajlović, na Zejtinlik donela proste kolače, četiri para vunenih čarapa, grumen zemlje, sveće, ikonu, litar rakije i paklu cigara. Donela je i četiri vezena peškira. Kada je darove položila u kosturnicu, krenula je među krstove... Tu zastajala pred belezima nepoznatih kaplara. Dozivala, poimence, sinove i muža. A na četiri krsta, nepoznatih, vezala je peškire...-

I još mnogo potresnih priča vezuje se za ove mlade ljude, priča o herojstvu, stradanju za viši cilj, i ugašenoj lepoti ravni su najvećim grčkim tragedijama, oni koji su preživeli najčešće su nastavili sa studijama, postali akademici, doktori, kniževnici, pravnici i sl. (akademik Miladin Pećinar, književnik Stanislav Vianrev,arhitekta Aleksandar Deroko, profesor dr Vojislav Radovanović antropo-geograf, Kristofer Crnilović umetnik, Milan Janjušević i dr.) a neki od njih nisu mogli da se vrate nazad na studije i živeli su skromno i u zaboravu ( npr. junak Hristifor Crnilović). 

Ostaju besmrtne poruke o ovoj mladosti- 

Француски генерал и војни историчар записао је о Ђачком батаљону следеће: “Пратио сам их од Београда до Скопља. Певали су. Тешили мајке и сестре, ови голобради Срби који ни прву љубав још нису упознали, да ће се са очевима вратити у слободну земљу. Јесу ли били свесни да се многи неће вратити? Не знам… Можда нису, али је извесно, они су подигли морал уморним ратницима и превагнули у Колубарској бици у корист свог народа. Ова српска младост која је дала пример и учинила подвиг и мом животу дала је смисао.

Жао ми је добрих другова, лепих младића, који би својим радом користили, у миру, у држави. Али, зашто их жалити, оплакивати? Зар нису часно погинули у часној борби? [...] Зар би било боље да су умрли на болесничкој постељи? У ове велике дане жалосно је умрети обичном смрћу.

Ове речи записао је један од 1300 каплара, Јован Бабић.

Каплар Тадија Пејовић рекао је:

„То је једини пример у историји света, да једна држава – ондашња малена Србија – шаље на фронт свој цвет, своју будућност, своју целокупну интелектуалну омладину – и све то као последњу наду за спас своје земље.“

Безимени каплар писао је породици пред полазак у битку:

Ми смо се сви заверили, да или победимо или да изгинемо јуначки. Шваба неће доћи тамо да пали, пљачка и прља невину чељад. Ми то нећемо допустити.

Милорад Ђорђевић је писао родитељима:

Полазим у овај свети рат потпуно здрав и са највећим одушевљењем. Мислим да ћу издржати све тешкоће рата, али ипак, ако бих погинуо [...] немојте жалити за мене јер знајте да сам погинуо славно, бранећи своју милу Отаџбину, да бих осигурао бољу будућност својој браћи, сестрама од вековног нам непријатеља и угњетача – Аустрије.

Погинуо је 1916. као млади потпоручник на Солунском фронту.