ТРИ МИСТЕРИОЗНЕ СМРТИ СРПСКИХ ПАТРИЈАХА део 3.

Посветићемо се у овом делу блога на три мистериозне смрти које су задесиле српске патријархе, у периоду од непуних педесет година три српска патријарха су преминула а тачан узрок смрти никада до сада није утврђен. Патријарх Лукијан преминуо 1913. године, патријарх српски Варнава преминуо 1937. године, а патријарх српски Викентије преминуо је 1958. године. Оно што је заједничко за све њих да су живели и радили у тешким и сложеним друштвеним и политичким околностима, када је питање српске цркве и народа било под притиском властодржаца великих монархија и стране дипломатије, наше монархије или пак комунистичких власти.

3. ДЕО    

Патријарх српски Викентије

Посветићемо се у овом делу блога на три мистериозне смрти које су задесиле српске патријархе, у периоду од непуних педесет година три српска патријарха су преминула а тачан узрок смрти никада до сада није утврђен. Патријарх Лукијан преминуо 1913. године, патријарх српски Варнава преминуо 1937. године, а патријарх српски Викентије преминуо је 1958. године. Оно што је заједничко за све њих да су живели и радили у тешким и сложеним друштвеним и политичким околностима, када је питање српске цркве и народа било под притиском властодржаца великих монархија и стране дипломатије, наше монархије или пак комунистичких власти.

Мирско име патријарха Викентија је било Витомир Проданов, рођен је 11/23. августа 1890. у Бачком Петровом Селу од оца Ђорђа и мајке Јелене. У родном месту завршио је основну школу после које одлази за Нови Сад, где се уписује у гимназију. После завршене гимназије, одлази у Сремске Карловце да учи Богословију. Замонашио се 1917. године у Бездину. Од 1921. године био је на дужности секретара Управног одбораманастира Карловачке митрополије, и ту дужност је обављао до 1923. године.

Пошто се интересовао за науку, уписао се на Филозофски факултет у Београду и 1929. године и дипломирао на групи за историју.

Главни секретар Светог архијерејског синода постао је 1932. године, викарни епископ марчански 1936. године,епископ злетовско-струмички 1939. године и администратор охридско-битољски 1940. године.

Године 1941. бугарски фашисти су га протерали из Штипа. После Другог светског рата није могао да се прими своје епархије јер је тадашња комунистичка власт преко УДБА-е створила неканонску тзв. Македонску православну цркву, која до данас није канонски призната. У периоду 1947—1951. администрирао је Сремском епархијом.

Викентије је изабран за патријарха 1. јула, 1950. године. Као патријарх, успоставио је везе са осталимепархијама СПЦ, које су услед ратних прилика и прогона нове власти, биле доста ослабиле. Његовим настојањем, уређена су и пензиона питања православног свештенства. Наиме, црквени пензиони фонд је био укинут после рата, а право на државне пензије су имали само лаици.

Патријарх Викентије је био активан члан историјског друштва Војводине и неко време уредник „Гласника историјског друштва“ Војводине од 1930. до 1934, а такође је сарађивао у историјским часописима из црквене историје.

Патријарх Викентије је умро 5. јула 1958. под загонетним околностима,[1] непосредно после сабора на којем је одбио да стави на дневни ред питање признања тзв. Македонске православне цркве. Гробница патријарха Викентија се налази у Саборној цркви у Београду, на северном зиду припрате лево од гробнице митрополита Михаила.

Према доступној архивској грађи и сведочењима, патријарх Викентије обећавао комунистичким властима различите уступке, а онда их вешто одлагао и изврдавао.

– Могуће је да је патријарх 30. маја 1958. у Белом двору, на пријему код Јосипа Броза Тита, обећао и испуњење захтева о разрешењу црквених прилика у Македонији давањем аутономије трима епархијама у тој републици. Међутим, Сабор је одложио решавање тог питања, а патријарх је непосредно затим умро под чудним околностима у „присуству власти“, у дедињској болници „Драгиша Мишовић“.

– Врло вероватно је отрован јер аутопсија није обављена, а тело, иако је реч о патријарху, није пренето у цркву и канонски испраћено. Патријарх је брже-боље сахрањен. Колико је државна власт пожуривала сахрану, доказ је и то што није било времена да се за њега направи посебан гроб, већ је ковчег са посмртним остацима стављен у гробницу митрополита Михаила, лево од улаза Саборне цркве у Београду – каже др Ђурић.

Међу свештенством се проширила прича да је патријарха убила Удба тако што је странице његових омиљених књига премазала отровом. Ђурић наглашава да је убиство патријарха била драстична мера, а да је комунистичка власт покушавала да контролише СПЦ и суптилнијим методама.

– Удба је знала како да придобије свештенике за своје потребе, имала је сараднике чак и међу архијерејима – открива Ђурић. – Зна се да је први прислушни апарат добијен од Америке 1953. године и уграђен у телефонску централу у Патријаршији! И велика сала за седнице Сабора била је „покривена“ прислушним уређајима. Захваљујући томе, данас у Архиву Југославије у фонду Савезне комисије за верска питања можете да прочитате на стотине страница прислушкиваних разговора архијереја!