TРИ МИСТЕРИОЗНЕ СМРТИ СРПСКИХ ПАТРИЈАРХА Део 2

      Посветићемо се у овом делу блога на три мистериозне смрти које су задесиле српске патријархе, у периоду од непуних педесет година три српска патријарха су преминула а тачан узрок смрти никада до сада није утврђен. Патријарх Лукијан преминуо 1913. године, патријарх српски Варнава преминуо 1937. године, а патријарх српски Викентије преминуо је 1958. године. Оно што је заједничко за све њих да су живели и радили у тешким и сложеним друштвеним и политичким околностима, када је питање српске цркве и народа било под притиском властодржаца великих монархија и стране дипломатије, наше монархије или пак комунистичких власти.

  

Патријарх српски Варнава

2. ДЕО    
Патријарх српски Варнава

Варнава Росић постао је у тридесетој години живота епископ, у четрдесетој митрополит, а у педесетој патријарх. На челу СПЦ био је само седам година, од 1930. до 1937. године.

Краљ Александар I Карађорђевић као да није знао за његове речи: „Нисам довољно послушан да бих био заповедник“, па је веровао да је у Варнави добио послушног патријарха, који ће цркву учинити сервилним слугом државе. Уместо тога, Варнава је од расцепкане СПЦ у шест разних законодавних, административних, финансијских и јерархијских подручја, новим Уставом цркве и строгим правилима устројио СПЦ на модеран начин и успео да је одвоји од државе. Током те реорганизације формиране су две нове епархије, Загребачка и Мукачевска, тако да је у састав Српске цркве улазило укупно 27 епархија, са викарном Скадарском епархијом у Албанији.

У његово време активиран је црквени живот, тако да је почела градња многих храмова, па је његовом иницијативом започета и изградња храма Светог Саве на Врачару у Београду(највећег православног храма у употреби на свету). Такође је подигао на месту старе Београдске митрополије, нову зграду за потребе Архиепископије (зграду данашње Патријаршије у непосредној близини Саборног храма), као иманастир Ваведење на Сењаку.

Варнава је живео у тешка и несигурна времена доласка нациста на власт у Немачкој, убиства краља Александра иШпанског грађанског рата. Показао се постојаним и чврстим, нарочито приликом покушаја стварања конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Био је непопустљив, не зато што је начелно био против конкордата, него зато што је сматрао да тај споразум фаворизује католичку и исламску вероисповест на рачун других верских заједница у Југославији.

Преминуо је изненада и мистериозно у 57. години живота у Београду, 23. јула 1937. године, у моменту изгласавања поменутог конкордата у Скупштини Југославије, који, иако изгласан већином гласова, никада није ступио на снагу. Патријарх Варнава је привремено сахрањен у малом храму Светога Саве на Врачару. Ни до данас није потврђено, ни оповргнуто мишљење да је отрован^[2] управо због свог непомирљивог става око конкордата.

МИСТЕРИЈА смрти српског патријарха Варнаве траје тачно 75 година, од ноћи између 23. и 24. јула 1937. кад је тадашњи поглавар СПЦ преминуо док је југословенска скупштина доносила одлуку о конкордату с Ватиканом, ком се он противио. Документација СПЦ из међуратног периода, која би могла да разреши ову енигму још од 1944, недоступна је, каже проф др Вељко Ђурић, аутор капиталног дела о патријарху Варнави.

Документи су још увек под ембаргом у архиви БИА - тврди проф. др Ђурић. - Они би могли да расветле многе историјске недоумице, пре свега да ли је патријарх Варнава отрован или је преминуо од последица болести.

Саговорник "Новости" подсећа да је патријарх за живота краља Александра подржавао његову југословенску политику и потписивање споразума с Ватиканом, али је мишљење променио после атентата у Марсеју. 

Наиме, Ватикан је после убиства југословенског владара прихватио да потпише измењену верзију конкордата уз услов да његов садржај остане тајна. Ипак, документ је процурио, а Сабор СПЦ му се жестоко успротивио, сматрајући да он ставља СПЦ у подређен положај у односу на друге верске конфесије у Југославији.

- Стрпљењу српског племена је крај - говорио је патријарх Варнава. - Ми смо ослободили и уредили ову земљу да у њој будемо презрени и третирани без равноправности. Ми смо жртвовали све: заставу, грб... Ми тражимо равноправност. Иначе ћу ја положити главу своју за стадо своје.

Због отпора конкордату СПЦ је ушла у директан сукоб с кнезом Павлом и премијером Миланом Стојадиновићем.

- Премијер је нескривено, из још непознатих разлога, наметао клерикална римокатоличка и исламска решења као примарна у политичком животу државе - наводи проф. Ђурић.

- Треба имати на уму да се конкордатска криза одиграва у времену кад утицај савезничке Француске опада, а расте моћ фашистичке Италије и нацистичке Немачке. У Југославији је значајан утицај британске подземне дипломатије која покушава да сруши владу Стојадиновића и отера кнеза Павла.

У јулу 1937. године питање конкордата долази на дневни ред југословенске скупштине, а патријарх Варнава пада у болесничку постељу. На дан почетка скупштинске расправе 19. јула жандармерија пребија учеснике литије за оздрављење поглавара СПЦ.

Патријарх Варнава умире око поноћи 23. јула док југословенска скупштина усваја предлог о потписивању конкордата.

САБОР ВОДИО ИСТРАГУ -ВАНРЕДНИ Сабор СПЦ састао се 8. јула 1937. и на основу мишљења лекара дао закључак: "Резултати досадашњих испитивања узрока болести своде се на факат да је патријарх уистину отрован, како се у нашој јавности стално говори. На који начин се десило то тровање, не зна се тачно".

Варнавино противљење конкордату Југославије с Ватиканом, у предвечерје Другог светског рата ставило га је на ветрометину, где су се укрштали интереси југословенских власти, Свете столице и моћних европских држава. Наиме, тада је Велика Британија интензивним контактима достојанственика Англиканске цркве и српских архијереја покушавала да повећа утицај на СПЦ, на шта је Хитлерова Немачка гледала с много подозривости.

- Помиње се више верзија убиства патријарха Варнаве - каже др Ђурић. - За његово тровање отворено су сумњичене највише власти Краљевине Југославије, али је и Синод забранио државним функционерима да присуствују патријарховој сахрани, свима осим министру војном. Као иницијатори убиства навођени су и Немци, па чак и Коминтерна, јер је патријарха по једној причи отровао мистериозни руски монах.

У сенци ових прича остала је нерасветљена улога Велике Британије, која је у време Конкордатске кризе подстрекавала отварање "хрватског питања".

- Лондон гура федерализацију Краљевине Југославије, а познати су и документи о везама Британаца и Анте Павелића - наглашава др Ђурић.

Федерализацији Југославије највише се противио "пронацистички" Милан Стојадиновић.

- Стојадиновићева смена, изазвана и сумњичењем за тровање патријарха Варнаве, завршена је стварањем Бановине Хрватске, која је била увертира за Независну Државу Хрватску. Тај континуитет је веома важан. Патријарх Варнаве је, чини се, колатерална штета далеко ширих европских збивања.

vidi još

vidi još