TРИ МИСТЕРИОЗНЕ СМРТИ СРПСКИХ ПАТРИЈАРХА део 1

       Посветићемо се у овом делу блога на три мистериозне смрти које су задесиле српске патријархе, у периоду од непуних педесет година три српска патријарха су преминула а тачан узрок смрти никада до сада није утврђен. Патријарх Лукијан преминуо 1913. године, патријарх српски Варнава преминуо 1937. године, а патријарх српски Викентије преминуо је 1958. године. Оно што је заједничко за све њих да су живели и радили у тешким и сложеним друштвеним и политичким околностима, када је питање српске цркве и народа било под притиском властодржаца великих монархија и стране дипломатије, наше монархије или пак комунистичких власти.

1. ДЕО  

Патријарх српски Лукијан

   Иако је живот овог патријарха слабо познат у ширим круговима нашег друштва и данас су видљиви трагови његовог пастирског деловања. Ипак, најзначајнији тренутак његовог живота можда је управо био његов страшан крај, након кога се, достојно испунивши вишевековни задатак, угасила Карловачка митрополија. 

    Наиме, у лето 1913. године, уморни патријарх Лукијан одлази на лечење у Јоакимову бању, близу Карлсбада, одакле је продужио на двонедељни боравак у Бадгаштајн. На пут је кренуо, како је то забележио архиђакон Иринеј Ћирић, будући бачки епископ, веома расположен, а како су то обичаји налагали, до железничке станице су га испратили придворни монаси. Треба напоменути да је у ондашњој јавности, иначе, придворним калуђерима веома замерано што дозвољавају да патријарх путује без пратње која би приличила његовом високом достојанству. Под притиском јавности, придворни монаси упозоравали су патријарха више пута на оваква негодовања, чак је и он сам, упркос томе што је управо волео да путује без раскоши и неког великог церемонијала, размишљао да задужи једног приватног секретара који би га пратио на путовањима.    Међутим, до тренутка његовог одласка у Карлсбад овај план није остварен, тако да је и овом приликом путовао без пратње. 

Изузев патријарховог лошег расположења, примећеног у једном делу пута, околности његовог боравка у романтичном Бадгаштајну биле су уобичајене, кад је, изненада, у седиште Карловачке митрополије стигла вест да је њихов архипастир нетрагом нестао у поподневним часовима, у понедељак, 1. септембра. Наводно, упркос томе што су га познаници одвраћали, патријарх је, по лошем времену, кренуо у шетњу по оближњој планини, из које се те вечери није вратио. Кад се ни у уторак није појавио, месна жандармерија почела је да га тражи. 

    Патријаршијски секретар др Лаза Секулић још истог јутра кад је примио телеграм бадгаштајнског градоначелника, узнемирујуће вести пренео је најстаријем, пакрачком епископу Мирону, затим председнику угарске владе и патријарховом брату, др Милошу Богдановићу. Заједно с епископима викарним и бачким, владика Мирон је замолио будимског владику Георгија Зубковића да у пратњи дворских монаха, протосинђела Викентија Вујића и архиђакона Иринеја Ћирића, отпутује у Бадгаштајн, с циљем да на тамошње власти изврши притисак који би их додатно подстакао на потрагу за несталим патријархом. Епископат је, такође, одлучио да потрагу подржи молитвом „...да Господ, серцевједец, открије Цркви, да ли је Његова Светост жив или мртав.”

    Већ прве суботе након патријарховог нестанка, у реци Ахе нађени су први трагови који су суморно упућивали на место где се, највероватније, налази његово беживотно тело. Најпре је нађено парче доњег рубља, а потом и део кошуље, с језичком на коме су, латиничним словима, били исписани иницијали Лукијана Богдановића. Они су савршено одговарали свим другим, извезеним на осталим кошуљама нађеним у патријарховој соби. Исто тако и материјал, као и име произвођача на нађеном комаду, били су истоветни осталим патријарховим кошуљама. Недуго потом, нађени су и други делови одеће, нажалост веома оштећени, тако да су се много теже могли повезати а несталим страдалником. Како су сви докази упућивали на корито реке Ахе, оно је свакодневно, од јутра до мрака, претраживано. Чак је одређена и награда од 1000 круна ономе ко први нађе патријархово тело. 

 Кад су изморени жандарми обуставили потрагу, др Емил Васиљевић, шурак патријарховог брата, наставио је, уз помоћ још двојице људи, да стопу по стопу гази муљ потока, како би нашао остатке свог пријатеља и рођака. Коначно, кад је крајем октобра река опала, Васиљевић је у близини железничке станице Кламштајна, тридесетак километара од претпостављеног места несреће, нашао патријархов леш. Архиђакон Иринеј Ћирић записао је да се „тело зауставило и савило око дрвеног стуба једног моста, а било је тако покривено окамењеним песком да је изгледало као камен, те људи у први мах нису хтели ни да га дижу и учинили су то тек на наваљивање жандармеријског стражара”. 

    Након што је стигла комисија, посебно састављена како би извршила обдукцију, ковчег с патријарховим остацима пренесен је до зида тамошње капеле где је, у присуству свештених лица, отворен. Комисија је утврдила идентитет тела још пре него што је у Дорф Гаштајн допутовала делегација Карловачке митрополије. Идентитет је утврђен на основу поправљених зуба у очуваној вилици, као и једног зуба на коме је нађена златна круна, за које је утврђено да су радови патријарховог зубара др Вајна из Будимпеште. Други доказ да је реч управо о телу Лукијана Богдановића пружио је његов обућар Душан Бркић из Сремских Карловаца који је телеграмом послао мере патријархове ноге. Иначе, на ципели нађеној на његовој нози јасно се могла прочитати Бркићева фирма. Исто тако и патријархов кројач је комисији послао његове мере, које су у потпуности одговарале телу нађеном у реци Ахе.

    Поред ових доказа, архиђакон Иринеј посведочио је да сви они који су патријарха добро познавали, могу „с највећом поузданошћу потврдити идентитет”. На основу свега, судска комисија закључила је да је „идентитет потпуно утврђен”. 

    Патријарх Лукијан је, 2. новембра, сахрањен у Сремским Карловцима, у гробници коју је за себе и своје наследнике, испод олтара Горње цркве, саградио Георгије Бранковић. Пре него што су однесени у Саборну цркву, посмртни остаци изложени су у свечаној дворани Патријаршијског двора, у којој је покојник донедавно примао изразе поштовања. Тога дана, уз мноштво свештенства, заупокојену литургију у карловачкој Саборној цркви служио је вршачки владика Гаврило, док су опело одржали епископи горњокарловачки Михаило, бачки Митрофан и будимски Георгије. Сахрани су присуствовали изасланици београдског митрополита Димитрија, архимандрит Платон Јовановић, протојереј Михаило Поповић и протођакон Љубисав Поповић, док је митрополита дабробосанског Евгенија заступао протојереј Димитрије Јанковић. Цар Фрањо Јосиф је на сахрану послао царског и краљевског подмаршала Адолфа барона Ремена-Баренфелда, заповедника загребачког (13) војног кора, а српски краљ генерала Божу Јанковића. Опелу су присуствовали и римокатолички великодостојници, ђаковачки бискуп Иван Крапац и приор врањски Свиндерман, представници грађанских и војничких власти, као и многи чланови заступничког и великашког дома угарског сабора.

  Забележено је да се приликом овог тужног испраћаја могао наслутити и крај Аустроугарске монархије. Карловчани су одушевљено поздравили изасланика српске владе, читав вагон му искитили цвећем и на станицу га испратили уз певање националних песама, док барона Ремена готово да „нико није ни гледао”. Упркос овом националном, политичком одушевљењу, атмосферу око Горње цркве притискала је тешка туга, а ожалошћени мештани као да су знали да су с Лукијаном Богдановићем сахранили и Карловачку патријаршију која је њихово скромно насеље преобразила у духовну и културну престоницу пречанских Срба.

    О трагедији која је задесила Православну цркву писала је штампа широм простране Монархије. Тако су почеле да колају најмаштовитије гласине које су, на различите начине, објашњавале патријархову смрт. По једној од њих, патријарх је био жртва атентата, извршеног по жељи угарске владе, док је по другој помраченог ума готово несвесно упао у поток. Много се шапутало и о тајанственој душевној болести која је мучила несрећног Лукијана. Још пре него што је нађено његово беживотно тело, у мађарској штампи појавио се напис под насловом „Патријарх Богдановић убијен (??)”, у коме је, уз ограду да „поузданих вести још нема”, писано како је „патријарх Лукијан Богдановић пао као жртва јужнословенске завере” и да су га „завереници напали и убили”. И Павле Јоановић, државни секретар угарског премијера грофа Иштвана Тисе, упорно је тврдио како су патријарха у ствари убили српски завереници, чију су страсну мржњу према овом мученику потпаљивали новосадски листови „Застава” и „Браник”.

Делови пронађеног обезглављеног тела патријарха у реци Ахе / Ципела пронађена на месту злочина.

Шапутање мађарског грофа

    По једној другој причи, патријарх Лукијан је ноћ између 19. и 20. августа провео у природи, а кад је пошао назад у Бадгаштајн, суновратио са с једне стене у набујали планински поток. На месту трагедије нађен је његов шешир и изгубљена визиткарта извесног Винка Карловца, што је, по неким мишљењима, несумњиво упућивало на убиство. С друге стране, штампа у Бечу писала је да се патријарх удавио кад је покушао да преко трулог брвна пређе Ахе. Шаролико и противречно, обиље вести које су нудиле тадашње новине било је довољно да и најтрезвенијем и најобјективнијем истраживачу дословце заврти главу. 

    Док је трајала потрага за несталим патријархом, у штампи су се неретко појављивали текстови који су упућивали, или чак отворено тврдили да је Лукијан Богдановић био душевно болестан. У својим записима тадашњи патријаршијски архиђакон Иринеј Ћирић оповргава такве тврдње:

    „Поуздано се може тврдити да је Патријарх тамо патио од несанице. Зато је Патријарх употребљавао веронал-пилуле, за које је имао лекарски рецепт скоро до онога часа када је нестао. Зна се и то да је тражио те лекове и без рецепта, али није добио. Неки мисле да је баш зато и ишао у шетњу и последњу ноћ провео у шуми, јер више није имао пилула, те се надао да ће после шетње по свежем ваздуху – заспати. Човек који пати од несанице не може бити богзна како расположен. Стога је разумљиво да је и Патријарх био ћутљив, избегавао друштво и тражио самоћу. Али то још није био знак ненормалности. Патријарх је, на пример, и те зиме избегавао познанства и друштво, као што очевидци сведоче. Штавише, има много ситних знакова који говоре о потпуно нормалном стању Патријарха. Лепа и светла соба Патријархова у Вајсмајеровом хотелу била је у реду: код огледала тоалетни прибор потпуно у реду као код куће, бело рубље сложено и спаковано, кофер с новцима закључан, итд. У књизи са жељезничким плановима нађене су на комадићу хартије белешке о возовима за полазак кући, а нађено је и једно неадресовано и непослано писмо, у којем Његова Светост шаље једној православној  Српкињи, поводом њезиног брака, патријаршијски благослов и честитку.   Писмо је врло лепо, коректно и логично написано и пуно српског духа.” 

Коначно, ново светло на тајну патријархове смрти бачено је двадесетих година двадесетог века. Наиме, у јулу 1913. године, управо кад је патријарх Лукијан кретао на одмор, у Карлсбаду је неколико дана боравио архимандрит Георгије Видицки, настојатељ манастира Ковиља.   Током његовог боравка у овој бајковитој бањи, архимандрита је на „поверљив разговор” позвао један неименовани мађарски гроф, који је био и „министар на расположењу”. Претпостављајући да је након неуспелог именовања за будимског владику, Видицки постао непријатељски расположен према патријарху, у току разговора, гроф му је поверио планове групе угарских политичара који су желели да по сваку цену Лукијана Богдановића онемогуће, морално или чак физички, да даље обавља своје архипастирске дужности. Георгије Видицки је с највећим презрењем одбио и саму помисао да буде саучесник у таквој подлости, а крајње необичан разговор који је водио с мађарским грофом, касније је објавио у „Патријаршијском гласнику” из 1922. године.

    Из овог потоњег сведочења извесно је да је одређени круг људи из врха монархије на умору желео да нестанком патријарха Лукијана Богдановића унесе смутњу и додатни немир међу Србе чије је остварење сна о животу у једној држави било све опипљивије.

 Патријарх Богдановић дошао је на патријаршијски престо 1908, после смрти патријарха Георгија Бранковића - објашњава за „Новости“ академик Василије Крестић, историчар. - Био је мађарски држављанин, Мађари су га и поставили и подржавали као човека од поверења. Међутим, у балканским ратовима доказао је да није мађарофил. Уз његову помоћ и благослов слата је огромна помоћ Срба из Угарске браћи преко Саве и Дунава.

То је једна од ствари коју бечки двор никако није могао да му заборави. Од њега је, због лакше контроле, тражено и да седиште патријаршије из Сремских Карловаца премести у Будим, што је одбио. Такође му није опроштено што је за епископа будимског изабран Георгије Зубковић, а не угарски фаворит Георгије Видицки.

Прича о патријарховој смрти почиње у лето 1913. године, када је пошао на лечење у Јоакимову бању, близу Карлсбада, одакле је продужио у Бадгаштајн.

- Српска победа у балканским ратовима реметила је равнотежу и планове Аустроугарске. Патријарх је пошао код цара у Беч да објасни разлоге своје подршке и помоћи Србима, и успут свратио у бању на одмор. Угари су одлучили да га ликвидирају. Постоје докази да су га убила два полицајца на мосту. Један му је ишао у сусрет спреда, други отпозади. Завршио је у потоку - каже Крестић.

- Идеја је била да се овим убиством српски корпус у Аустроугарској обезглави и одвоји од Србије, посебно зато што је било доста Срба међу официрима. Србија је после балканских ратова постала мала регионална сила, која се ширила на југ. С друге стране Саве и Дунава радило се на покатоличењу и мађаризацији српског живља. Велики су били притисци и на српску црквену аутономију - каже Жарко Димић.

Као што је већ речено, Карловачком митрополијом управљали су поглавари Православне цркве, под титулом митрополита карловачких и архиепископа српских. Изузеци су били пећки патријарси Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Јовановић Шакабента. Обојица су водили велике сеобе Срба у Хабзбуршку монархију, а Карловачком митрополијом управљали су у звању патријарха, које су носили и у Старој Србији и које им је Хабзбуршка монархија признала првим добијеним привилегијама. Ипак, Карловци постају патријаршија, у правом смислу те речи, тек након што је митрополит Јосиф Рајачић, на Мајској скупштини 1848. године, проглашен за патријарха, што је потврђено манифестом цара Фрање Јосифа, 15. децембра 1848. године. Од тада па све до смрти патријарха Лукијана, 1913. године, Сремски Карловци су били седиште патријаршије. Са животом Лукијана Богдановића, угашена је Карловачка митрополија. Завршивши вишевековну дужност, Карловачка митрополија је, 1920. године, са свим својим епархијама, ушла у састав васпостављене Српске патријаршије.

vidi još

vidi još